KLAVIR

Bilo je u sredini maja 1996 u hotelu u Los Angelesu. Čula sam klavir čim sam ušla u hotel. Oh, ovaj hotel, lep, kao iz bajke iz Tisuć i jedne noći ... Niko nije nikad svirao na taj klavir.

Jednom smo se ovde glupirali sa Julijom, ja sam joj svirala "Čuk se je oženil", a ona mi je svirala neku amerićku pesmicu...

Klavir... Uvijek sam želela svirati na klavir. Za mene su ljudi koji sviraju na klavir ... to su posebni ljudi... Umjetnici koji imaju posebno mesto u mome srcu.

Klavir je stajao tamo. Bila je to veče u maju, bilo je tako lepo. Stajali smo vani u bašti i razgovarali. Od jednom su se upalila sva ta blistava svetla u hotelu. Bilo je tako mirno, tako ugodno.

Odjednom se je iz tog prekrasnog hotela, ki stoji u tom prljavom gradu kao neka iluzija, da se trebaš da uštineš da veruješ, da je to istinito, kad ga vidiš začula muzika.

Neko je svirao na klavir.

Kao da me je udarila struja, kao da sam u šoku, transu ili nešto... Išla sam kao onaj koga nosi mesec do klavira i do muškarca, koji je svirao na njega...

Kad sam došla do njega, on je prestao sa sviranjem. Htela sam mu da kažem da nikako ne sme da prestane, da ne želim da ga prekinem...

A on kaže: "O, kako mi je žao, neki put sam mogao eksteriorizirati do vrha hotela, a sad više ne ide".

Pogledala sam ga i želela da mu da kažem da ne razumem, o čemu priča... A on kaže: "Znam da bi želela da ostaneš ovde. Ni slučajno ti se ne ide nazad. Jeli tako?"

Ponovo me je pretrčao. Odgovarao mi je na pitanje pre nego sam ga izrekla.... Htela sam da ga pitam, dali mi čita misli... Ali to je bilo očigledno.

Odgovorila sam: "Ne mogu da ostanem ovde. Izvinite."

On je svirao dalje, a ja sam razmišljala o tom Ačudu, kako je razumeo, šta oću da kažem, iako nisam ništa rekla... i kako može da ide van iz tela po želji... I ako on može, onda mogu i ja. Od jednom sam bila puna, ceo prostor je bio pun mene. I bila sam tako sretna... Tako sretna.