DO POLOVICE ZORANE NJIVE

DO POLA UZORANE NJIVE

Sećao se Čiča kako je u jesen 1914. kroz zaseok prošao oficir sa dva zajapurena kaplara na konjima. Uzeli mu sina Svetozara. Pokupili ga na njivi usred oranja. Odveli ga u Vranje sa još dvadesetak mladića na petodnevnu obuku, a onda ravno na front. Tamo je našao drugara malo pismenijeg od sebe i taj je za njega pisao kući. A pisma su do njihovih Donjih Grablja putovala celu večnost. Tek u proleće bi saznali da mu fale zimske čarape ili rukavice. Uskoro, i ta retka pisma prestadoše da stižu. Ona njiva ostade nepreorana već drugu godinu. Čiča se odlučio da ga potraži. U Varoši se naslušao priča gde sve ratuje srpska vojska i otprilike se domislio gde mu se sin nalazi. Lutao je osamnaest dana . Tri puta je prelazio Drinu i vraćao se, promrzo do kostiju od kiša, osluškivao daleke topove. Na kraju ga je našao u nekom rovu pod Mačkovim kamenom. Razdelio je u jedinici veliki kolut sira, a komadina slanine je odmah isečena i bačena sa lukom u kazan. Sinu ostadoše samo okrajci. Čiči nije bilo žao, sve su to bili naši srpski vojnici što brane otadžbinu i kralja.

A sa sinom, posle toliko hoda, nije razmenio više od pet kratkih rečenica, šturih i sirovih, kao što se i moglo očekivati od tih prostih ljudi naviklih na ćutanje, rad i patnju. Došlo mu je da svojom seljačkom koščatom rukom makar jednom pogladi sina, da ga poljubi u kosu što je zaudarala na barut i prašak protiv vaški, da mu očisti makar pušku. Zapravo se i ne seća da ga je i kao dete ikad pomazio. A rastao je kao iz vode. Sa 9 godina je već sedeo na plugu i prezao volove. I brzo sve prođe. Sad ima i ćerkicu koju zbog ovog rata nije još video.

Od umora razgovor uskoro zamre. Polegaše u rovu na neka razvaljena dvorišna vrata, glavno da nisu na mokroj zemlji. A i nebo se smilovalo pa tog dana nije kišilo. Zaspaše. Naokolo tišina, kao da se vojske sa obe strane odmaraju. Sve je to privid. Jutros su vojsci podelili po dvanaest metaka umesto osam. To je znak da se sprema napad na Austrougarske vojnike.

Prvi se prene Svetozar. Probudilo ga nesvesno struganje očevih nogu, opanak uz opanak. A opanci mokri, napola raspadnuti. Skide ih on usnulom ocu, a tabani mu potpuno beli i smežurani, na mestima je i koža počela otpadati. Namaže ih on svinjskom masću, umota u krpe, obuče mu suve debele čarape i navuče svoje vojničke čizme. Premoreni Čiča u snu prestade strugati nogama.

Starac se probudio tek uveče , smušen kao posle pijanstva. Neki golobradi dečak u uniformi ga je izveo iz rova i ispratio na drum. “Idi starino, ovde će noćas da se puca“, doviknuo je. I tako se Čiča zaputio putem svojih Grablja u sinovljevim čizmama. Na trenutak se hteo vratiti i ostaviti čizme i duvan zaboravljen u ramenjaći, ali noge su mu bile suviše teške te je odustao.

Predveče pozvaše sve u stroj. Svetozar se pojavi u očevim opancima skrivajući se u drugoj vrsti. Oficir ga uoči i uz šamar ga pošalje komandantu na raport. Po brzom postupku odrediše mu kaznu : „ Četiri dana jaruge“, zbog rasturanja vojne imovine. I sve to zbog jednog para plitkih čizama. Jaruga beše poplavljen, napušten deo rova . Ako si hteo izaći iz baruštine morao si rukama nasipati zemlju dok ne bi humka izvirila iz vode. Dva dana je čamio na tom ostrvcu okruženom blatnjavom vodom. Po komešanju vojske je znao da se priprema ofanziva. Već je sva vojska bila u prvom rovu do fronta. A onda je usledila strašna neprijateljska topovska kanonada. Neko je dotrčao i rekao da mu se kazna za sada obustavlja, zbog ofanzive. Dobio je svoju pušku i u opancima požurio na zborno mjesto svoje jedinice. Tamo je zatekao ogromnu rupu kako se dimi , kao da su sve neprijateljske granate pogađale isto mesto. Od njegove desetine niko nije preživeo, a iz čete samo dvojica. Čak su i artiljerijski konji na obližnjoj livadi stradali. Pomislio je kako bi i on bio na dnu te rupe da mu otac nije došao u posetu.

Na Mačkov kamen su se navukli niski, crni oblaci i počelo je opet kišiti. Komandovan je napad. Tog i sledećeg dana je poginulo više od tri stotine srpskih vojnika. Svetozar je preživeo . Kazna mu je zaboravljena. Dva dana je sakupljao delove tela svojih drugova i umatao ih u pocepanu ćebad. Tu su donošeni i poginuli sa cele Mačkove kose. Ako niko nije došao po njih, sutradan su tela pokopana u onoj istoj poplavljenoj jaruzi. Imao je krpu kojom je brisao lica poginulih da bi ih prepoznao . Tih dana je ostario za celu večnost. Zahvaljivao je Bogu na kiši i blatu što je spirala i prekrivala krv.

Od Svetozara vise pisma nisu stizala . Preživeo Kolubaru i Mojkovac, prošao je jedva na deset kilometara od svog Grablja bežeći pred neprijateljem, pregazio Albaniju, preživeo je pegavi tifus na Krfu, ranjen u rame kod Soluna.

I dok je zima već grebala Decembarska jutra, kad su ga već svi otpisali, pojavio se na pragu. Ravno sa vrata je ugledao svoje uglancane čizme na polici ispod ikone sv. Nikole. Pao je i mrak a još se iz zaseoka u zaseok dovikivalo da se Svetozar živ vratio.

Ispričali su mu da se Čiča onomad, prije četiri godine, nekako dovukao do sela i ubrzo umro od zagnjojenih stopala. Poslednje što je rekao da čizme ulašte i ne diraju dok se sin ne vrati. Umro je i nije nikad saznao da je on spasio sinu glavu.

A Svetozar je izvadio onu krpu kojom je brisao lica svojih drugova i stavio je do čizama - da se nikad ne dira. Sutra je otišao na do pola uzoranu njivu i nastavio da ore tamo gde je stao , iako mu vreme nije.