14.10.
dajana.babic
14. oktober 2020 · 6 min branja
evo... treba nešto da napišem...ceo dan me nešto tera da nešto napišem...
danas je 14.10.2020...
14.10.1994 udala sam se prvog puta... imali smo svatbu... bili su prisutni svi, koji su mi važni iz rodbine... osim moje dece, oni još nisu bili tu... no, prva čerka je bila u mom stomaku...
i onda razmišljam... bože, šta se sve izmenilo za ovih 26 godina... izmenilo izmenilo, preokrenilo se na glavu... 14.10.1994 bio je lep sunčani dan, bili smo najprvo na uredu, gde smo se venčali... još uvek postoji jedan video snimak, koji je koštao 1000 šilinga i nikad ga nisam videla... pa smo posle išli u neku gostionu u Beču, koju smo ja i muž rezervisali prošlog dana... tamo smo imali "slavlje"... ako se tako može da kaže... moje venčanje urađeno je bilo na brzinu, ja sam bila sama u tom velikom gradu, a muž mi Austrijanac... mislila sam, da će on srediti da naše vjenčanje bude veselo... u biti je bilo veselo, a ne tako, kao što sam ja mislila... meni se uvek ćini da slavlja - posebno svatbe trebaju da su vesela...
pojeli smo ručak i to šta je bilo za pojesti, a onda nismo više znali, šta da u toj gostioni da radimo... pa smo počeli da pevamo slovenačke pesme... ja sam iz takve porodice, gde se je uvek pevalo u svakoj prilici... a porodica mog muža, nit je pevala, nit smo se razumeli... ali posle sat vremena bilo mi je i svejedno...
.ako ubrzamo film za tri godine dana... moj tata je umro
.ako ubrzamo film za tri godine i po... mi smo se razveli
.ako ubrzamo film za šest godina... ja sam se opet venčala... opet sam bila trudna na venčanju, ali ovog puta prisutni su bili samo moj i mužev kum, moja čerka i niko više... venčanje slavili smo u jednoj kafani, gde smo jeli doručak, a kad smo pojeli moj muž je morao ići na posao
. posle sedam godina se rodila se moja kči
. posle osam godina rodio se moj sin
. posle jedanajst godina pobegla sam sa decom u svoj rođen kraj
. posle dvanajst godina drugi put sam se razvela
. posle trinajst, četrtnajst... itd. godina sam živela živela živela... kao što su radili svi oko mene... deca su bila sve veća i veča...kao sva deca... ali je na ovoj deci nešto drukčije, ona se vrlo brzo razvijajo i briga njih, šta se dešava oko njih, u kojem društvu oni žive... oni oće da kreiraju, zato su došli na ovaj svet
. posle dvadeset godina moj prvi muž se je ubio
. posle dvadeset i šest godina evo me ovde u rodnom kraju... daleko je ona priča iz godine 1994 gde smo sedeli u gostioni usred sedmog becirka u Beču i pevali slovenačke pesme, jer nismo imali muzike, koja bi nam svirala na svatbi... a moja čerka pjevačica nije se ni rodila***
. posle dvadeset i šest godina čudno je neko vreme... ideš van u pradavaonicu, i sve neki ljudi sa maskama... posle dvadeset i šest godina, imamo internet i davno smo prestali gledati TV, a tada smo imali samo TV i stacionarne telefone... Danas je za stariju generaciju, generaciju moje mame i tate ostalo sve sasvim isto, ali mladageneracija - moja deca, oni se razlikuju strašno od nas, koji smo odrasli bez interesa... Svuda imamo informacije, koje se biju medju sobom... na jednoj strani plašu nas sa virusom, od koga skoro niko nije umro, a na drugoj imamo informacije... da je sve šta kaže država laž, da su dobili silne pare, da urade lažnu pandemiju... pričaju, kako su bolnice krcate, a oni koji rade tamo kažu, da su bolnice prazne...a oni, koji su stvarno bolesni, oni ne mogu da dođu do svog doktora...
U biti se nije ništa mnogo izmenilo od 26 godina, samo su se gomilale laži i problemi, laži i problemi, koje niko nije rešavao, odnosno rešavali su ih na satanistički način... I tako su se te laži, nerešeni problemi, nepravda i ostale krivice samo gomilale i gomilale, a sada će sve to da se izbaci napolje.
Duboka Država, "elita", koja je na vlasti i koja je dobijala sve bogastvo tog sveta ide na suđenje, u zatvor ili gde god.. nestaje... a pare, koje su imali - naše pare idu ka nama...dolazi zlatno doba i niko to ne može sprečiti... svi ljudi će dobiti dohodak, neće biti više siromaštva i gladi... kriminal će polako isćeznuti...
Šta sam naučila za ovih 26 godina? Veliko. Da je uvek treba prihvatiti sa mirom to šta ti se dešava i ne tući po onome šta ne želiš. Da većina ljudi živi po automatizma i po svojim štetnim uverenjima... Da svako može da dobije sve šta oće ali treba da ide u vibraciju svoje želje... Da naše misli kreiraju naš život... I da život ide dalje, dalje, dalje. I da smo mi svi večni... Idemo sad u 5 dimenziju, gde neće biti smrti, neće biti starosti i neće biti bolesti...
Več od dajana.babic
Komentarji (0)
Prijavite se za komentiranje
Še ni komentarjev.